KAPITALISTIČKI POREDAK BEZ MARKSA MASTRIHTSKA OMČA EVROPE BY DUŠAN TEŠIĆ LUŽANSKI

    

 

СЕРБСКЕ ИНТЕРНЕТ НОВИНЕ
 
 
 THE SERBIAN INTERNET NEWS
 
 
  
             

 
 

 Get a scroller sign at http://www.crazyprofile.com.com!

  INTERNET NOVINE SERBSKE

       http://internetnovineserbske.spaces.live.com/default.aspx

 

 

 

 

KOSA

 

 

 

 

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNICI

 

     
                        http://www.123video.nl/123video_share.swf?mediaSrc=588917
 
 

===========================================

==================

===

 KAPITALISTIČKI POREDAK BEZ MARKSA MASTRIHTSKA OMČA EVROPE

 

KAPITALISTIČKI POREDAK BEZ MARKSA

MASTRIHTSKA OMČA EVROPE

 

                                              

 

 

   

     Tri vrhunske idejno-političke sinteze ljudske istorije gledamo na slici pred nama… 

 

                                                      Komunistički manifest;

         Protokoli sionskih mudraca;

                                                     Mastrihtski ugovor.

 

    Svaka od ovih sinteza predstavlja svojevrsnu doktrinu o oblicima i načinima vladavine narodima i državama. Cela istorija Evrope, istorija je nadmetanja društvenih grupa i pojedinaca oko toga – ko će vladati ljudima i narodima.

    Komunistički manifest, program je evropskog proletarijata iz prve polovine Devetnaestog veka. Prema Manifestu… jedini oblik vladavine koji ljudima i narodima može osigurati trajnu i punu slobodu, jeste svetska država, ali ne naroda, već svetska država proletarijata.

    Protokoli sionskih mudraca, program je evropske buržoazije iz druge polovine Devetnaestog veka. Prema sadržajima Protokola... jedini oblik vladavine koji ljudima može pružiti trajnu sigurnost jeste nacionalna država pod vladavinom klase koja u svojini drži sredstva rada – resurse. Pod vladavinom buržoazije, dakle.

    Mastrihtski ugovor, program je Evropske mometarne unije s kraja Dvadesetog veka.   

    Prirodno bi bilo da je Mastrihtom izvedeno, a nije izvedeno, jedinstvo dveju sinteza – Komunističkog Manifesta i Protokola sionskih mudraca za šta su u Evropi postojali vanredno povoljni uslovi. U kakvoj bi se veličanstvenosti iskazao Mastriht… da je proletarijatu – radničkoj klasi Evrope i evropskoj buržoaziji, zajedno s radništvom, priznao zajedničko učešće u vladavini narodima i državama!

    Kako bi izgledala Evropa danas da je, kao što nije, učešće u vladavini priznato obema strukturama – onoj u čijoj se svojini nalaze resursi i onoj koja resurse uvodi u funkciju!
Ovakvo jedinstvo vlasti predstavljalo bi vrhunac sklada i društvenog mira koji bi ljudskom rodu arhajske Evrope, najzad, osigurao trajno spokojstvo u radu i zadovoljstvu.

 

*

    Prve dve sinteze izrodile su se u vremenu u kojem je u punom zamahu trajala Francuska revolucija, čiji je eho tokom čitava dva veka nosio sve događaje u Evropi. Revolucija se porađala iz najtežih oblika haotičnosti – porađala se iz rasula i nasilja koji su u Evropi trajali od Luja XIV i njegovog Nantskog edikta kojim je u Evropi ukinuta verska tolerancija i otpočelo nasilje kakvo se u evropskoj istoriji ne pamti.

    Nasilje su vršili svi nad svima – dinastički gospodari nad podanicima, buržoazija nad proletarijatom, javna vlast nad masama, crkva nad vernicima, oružane grupe odmetnika ili pojedinci nad svakim živim stvorom. Ljudski život na tlu Evrope nije imao nikakve vrednosti, a skitnja je činila osnovno zanimanje ljudi i predstavljala jedini uslov da se preživi.
    Na političku scenu Evrope stupili su 1617. godine masoni – slobodni zidari, tri godine pošto se od života oprostio Luj XIV, najveći od svih monarha u evropskoj istoriji. Njihovom inicijativom i pod njihovom kontrolom otpočela je 172 godine kasnije Francuska revolucija, a potom su se redale i revolucije ostalih naroda Evrope.
    U svetu toga doba postojale su tri carevine – jedna u Evropi i dve izvan Evrope. Mimo ove jedne – evropske ili Rimske imperije nemačkog naroda u vlasti austrijske dinastije Habzburga, u Evropi je postojalo mnoštvo monarhija različitih oblika i veličina – kraljevstva, vojvodstva, kneževstva, magistrati i nebrojeno mnogo pokrajina raznolikih veličina sa gospodarima različitih nivoa. Jedan posed – jedna monarhija. Nemačko Rimsko carstvo koje je srušeno 1806. sačinjeno je bilo od 269 država.

    Nije se znalo ko vlada narodima i državama. Što je više monarhijskih dinastija nastajalo u Evropi, to je u njoj više bujalo nasilje. Sve se u Evropi usitnjavalo, samo je nasilje narastalo. Na evropskom tlu, posle Šesnaestog veka, jedino nasilje nije imalo lokalni karakter; čvrsto se i postojano održavalo kao kosmopolitski – globalni fenomen Evrope.

    Usitnjene državne tvorevine nastajale su pod vladavinom monarhijskih dinastija koje su same sebe videle u vladalačkim pozicijama najvišeg ranga, a takvim atributima nisu raspolagali. Carevine su predstavljale kosmopolitski, a usitnjene kraljevine-monarhije lokalni ambijent evropskih zajednica i lokalnih prestola u njima.

    Francuska revolucija srušila je ovakav poredak evropskih prestola. Srušila je, uglavnom sve prestole, osim bečkog sa Habzburzima na njemu.

    Rušenje evropskih prestola nije značilo uklanjanje evropskih dinastija sa pozicija vladavine ljudima i narodima. Francuska revolucija samo je razdvojila oblik vladavine narodima od oblika upavljanja poslovima države. I jedan i drugi oblik vlasti su, pre Francuske revolucije bili izmešani, pa se nije razaznavalo šta je šta.

    Posle Revolucije ovaj se, potonji oblik – upravljanje poslovima države – ispoljava kao oblik civilne ili građanske vlasti koja nastaje po volji naroda i odvojena je od oblika monarhijske vladavine koja je po milosti Božijoj.

    Monarhijska vladavina je trajna i nezamenljiva; civilna vlast je privremena i smenljiva – biraju je građani na sezonskim izborima. I danas, još i na isti način.

    Monarhijska struktura zadržala je suverenost vladavine nad narodima i državama. U svojoj poziciji ova struktura predstavlja snagu koja priprema i utvrđuje dugoročne programe razvitka nacije kojoj pripada na koji način određuje i njenu sudbinu. Ostala je, dakle, nedirnuta. Samo je određeni segment ove suverenosti – upravljanje poslovima države, izopšten iz sfere vladavine i podvrgnut sferi političkih partija. Ove se partije svake izborne sezone nadmeću koja će efektivnije primenjivati i sprovoditi programe što ih priprema i utvrđuje struktura koja u svojoj poziciji drži sferu vladavine.

 

*

    Epizode političkih pokreta u Francuskoj dobijale su svoje obrasce u svakome delu Evrope – u prostorima u kojima žive latinski narodi i u prostorima koje nastanjuju narodi germanskog porekla. Isti su obrasci primenjivani u Poljskoj, u Rusiji i u svim slovenskim zajednicama. Svuda su predvođeni velikim grupama, u političkoj teoriji poznatim kao društvene klase nošene idejama stvaranja klasnih poredaka i državnih zajednica. Svuda su stvarni obrasci zajednica koje su čas nastajale, čas nestajale, a politički pokreti kao da su se nadmetali čiji će poredak ili novostvorena zajednica-država zadobiti opšte priznanje u osigurati sebi trajnost.

    Okolnosti koje su pružale priliku za organizovanje države zapljusnule su u Devetnaestom veku i komuniste koje su predvodili Karl Marks i Fridrih Engels, a pod čijim se idejnim vođstvom organizovao evropski proletarijat. Čini se da su oni za to imali najviše izgleda. Njihova ideja svetske države podudarala se sa masonskom idejom o stvaranju evropske Imerije, pa ostaje utisak da su oni – komunisti, posle Revolucije imali najviše izgleda za stvaranje svetske države. Osnovali su 1871. godine društvenu zajednicu, nešto kao državu pod nazivom Pariska komuna. Komuna je, istina, kratko trajala – tek sedamdeset i jedan dana. Ali, komunisti su tada imali svoju državu, makar i izgledala samo kao komuna.

    Ovde je, u postojanju Komune, Karl Marks iscrpljivao svoju darovitost, zaveštavajući je svetu Komunističkim manifestom. On nije bio ideolog evropskog proletarijata. Marks je bio ideolog buržoaskog poretka Evvrope.

    Dva se razloga mogu prihvatiti što komunisti nisu uspeli da ostvare svoje ambicije u vezi sa svetskom državom. Prvo: oni su zamišljali da će se Komuna, u nekome vremenu, revolucijom preobratiti u svetsku državu od koje su Masoni bili odustali, mada je sam Marks bio mason i u ovom formacijskom bratstvu držao važno mesto. Proleterska država trebalo je da se proširi izvan Evrope; Engels je govorio o svetskoj proleterskoj državi koja bi se prostirala od Sibira do Kalifornije. Obuhvatala bi, dakle, i Rusiju i Ameriku. Ovaj je posao trebalo da obavi svetski proletarijat.

    Drugi razlog neuspeha komunista-proletera bio je taj što je Marks podredio komunistima obe sfere vlasti – i sferu vladavine i sferu upravljanja poslovima države. Tako je zapisano i u Komunističkom manifestu. A, sfera vladavine, videli smo, bila je rezervisana za dinastičko-vlastelinsku strukturu. Na ovome zahtevu pali su komunisti. Pali su, jer je Manifestom bilo predviđeno da se, zajedno sa buržaozijom, sa političke scene Evrope ukloni i dinastičko-vlastelinska struktura.

    Pošto su komunisti odbačeni, priliku za organizovanje države – izbornog oblika političke vlasti, dobila je buržoazija. Ona je 1886, dve godine pošto je svoje oči sklopio Karl Makrs, ponudila program – Protokoli sionskih mudraca, nazvan je. No, i ovaj je program, jednako kao i Manifest, isticao potrebu objedinjavanja oba oblika vladavine u samo jednoj sferi – u vlasti buržoazije i pod njenom kontrolom. Jer, ni ona, buržoazija nije, u vremenu Revolucije bila zadovoljna svojom pozicijom – pozicijom srednje klase koja upravlja poslovima države. Ambicije buržoazije iscrpljivale su se na osvajanju pozicije monarhijske vladavine koja bi nosila atribut Milosti Božije. I, tu su pali.
    Ni jedan program – ni …Manifest, ni Protokoli… nije do kraja odbačen, ali ni jedan se, u datome vremenu, nije pokazao mogućnim u smislu ostvarenja.

    U dugome vremenu posle Francuske revolucije, pod dejstvom nužnosti održanja društvene produkcije i normi Opšteg prava glasa i u uslovima razdvajanja sfere vladavine od sfere upravljanja poslovima države, trajao je proces izopštavanja buržoazije iz sfere rada kada se ova kasta prelila u sferu monarhijsko-vlastelinske strukture pod čijom je saglasnošću i okriljem osvojila atribut Milosti Božije. Njenu poziciju u sferi rada preuzeli su menadžeri.

    Široke mase, uobličene u predstavi narod su, kao i pre Francuske revolucije, zadržale pravo učešća samo u prostorima kulučenja i ratovanja. Ratovanje je i danas odraz pravne superiornosti evropske nacije nad drugom nacijom; izraz je opšteg prava porobljavanja – u Evropi, ali i izvan nje.

    Opšte pravo otvorilo je prostore za svetske ratove i revolucije kakvih u istoriji do toga vremena nije bilo.

    Na ovakvim premisama, na premisama građanskog prava, rođena je evropska demokratija i ona čini samo jednu stranu despotije – njenu vulgarizaciju. Takva je, u svome neizmenjenom obliku i sadržini demokratija ostala do danas – ne garantuje nikome ni prava ni slobodu, osim što samoj despotiji osigurava trajan legitimitet.

*

    Vrhunac legitimnosti despotije garantovane demokratskim procesima dogodio se potpisivanjem Mastrihtskog ugovora o osnivanju Evropske monetarne unije, februara 1992. godine. Umesto da ozakoni već razvijene oblike i sadržinu pomirenja trajno zaraćenih društvenigh struktura – buržoazije i proletarijata, Mastriht je zasekao u suverenitet država: gotovo je prepolovio suverenitet nacionalne države u Evropi.
    Pre nego što je Mastriht ovako bezočno ubogaljio državu, Evropa je do zavidnog nivoa bila uredila poredak u kojem je, sa već vidljivim počecima bilo uspostavljeno jedinstvo vladavine buržoazije i proletarijata u nacionalnoj državi. Od završetka Drugog svetskog rata u Evropi je trajala epoha blagostanja radničke klase. Ali, samo do Mastihta.

    U eri društvenog blagostanja, Evropa je, od druge polovine sedamdesetih godina minulog veka, preuzimala obrasce Poretka društvenog samoupravljanja Avnojevske Jugoslavije. Poredak zajednice naroda u kojem se dvadeset i dva miliona trudbenika, pod časnim imenom radnička klasa Jugoslavije, pola veka potvrđivalo na ovim prostorima kao odgovoran nosilac svojine nad sredstavima rada. Potvrđivala se kao uspešan organizator društvene produkcije, racionalan subjekt raspodele društvene akumulacije i uspešan faktor usmeravanja investicija.

    Zadivljena ovakvim iskustvima radničke klase Jugoslavije, a u nameri da baštini ovaj vrhunski idejno-politički poredak vladavine, vladajuća elita Evrope je, već u osmoj deceniji minulog veka počela da masovno uvodi radnike iz neposredne proizvodnje u upravne odbore svojih kompanija.

    Mastrihski ugovor srušio je Jugoslaviju i u Evropi zaustavio proces transformacije ovog vrhunskog oblika vladavine; jedinstvo vladavine buržoazije i proletarijata, ponuđeno u Devetnaestom veku programima – Komunistički manifest i Protokoli sionskih mudraca.  

    Samo nekoliko godina kasnije kapitalistički poredak Evrope doveden je pred kolaps, a  sama Evropa stala je na korak do revolucije na kojem, u svojoj krhkosti začuđujuće opstojava. Neznano do kada!

    Mastrihtskim sporazumom Evropa je sama sebi nametnula omču oko vrata koja se bez prekida zateže. Mastriht je vrhunsko ostvarenje tehnokratskog elitizma – menadžerske strukture Evrope koja je, pre više od stotinu godina, preuzela pozicije buržoazije što ih je ova društvena klasa držala u sferi rada. Za ovo dugo vreme menadžerska elita je postala korumpirana do te mere da se po ekonomskoj moći gotovo izjednačila sa buržoazijom i u vremenu ovom samoj se buržoaziji nameće kao gospodar.

    Mastrihtski sporazum Evrope preteča je socijalne revolucije koja se istoga trena u kojem je Sporazum potpisan, kao sablast nadvila nad Evropom. U dramatičnom preduzimanju mera za spas Evrope I njenog poretka, sablast revolucije usmerena je na bombardovanje Srbije krajem devedesetih godina.

    Bombama kojima je više od sedamdeset dana preoravana Srbija, spašen je kapitalistički poredak Evrope. Do daljnjeg.

    Evropom je zavladao muk. Sablast revolucije nije uklonjena – odložena je, samo.

    Rekao sam!

 

                                                                                                 ========================

 

                                       

 

                                                                                                               NOVINE@LIVE.NL

 

About juznisloveni

Auteur
This entry was posted in Nieuws en politiek. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s