EVROPSKA UNIJA I ZEMLJE U TRANZICIJI By Dušan Tešić Lužanski

  

  

 

СЕРБСКЕ ИНТЕРНЕТ НОВИНЕ
 
 
 THE SERBIAN INTERNET NEWS
 
 
 
 
 
              

 
 

 
 
 
  

 

 www.luzanski.com

 

EVROPSKA UNIJA I ZEMLJE U TRANZICIJI

 

Mastrihtski ugovor kojim je, februara 1992. godine stvorena Evropska monetarna unija – EMU, predstavljao je jedan od mehanizama kojim je ukinut Svetski poredak Hladnog rata. Pred narodima Evrope otpočela su tada dva procesa. Teška i, po svemu sudeći, dugotrajna.

Stvaranjem Evropske monetarne unije raskinuto je jedinstvo kapitalističkih poredaka Evrope i Amerike, jednog od stubova na kojem je počivao Svetski poredak Hladnog rata. Jedinstvo dveju zajednica, vodećih sila u Svetskom poretku, preobratilo se u ljuto rivalstvo. Najljuće rivalstvo, a ono će trajati dok jedna od ovih sila ne položi drugu na kolena. Strahujem da bi na kolenima mogla da se nađu i Evropa i Amerika.

Drugi veliki proces podstaknut Mastrihtom jeste Tranzicija. Pomen na   Tranziciju u ovome kontekstu, skreće naše misli prema Istoku i Jugoistoku Evrope. Na narode, mahom slovenskog porekla koji su, posle rušenja Sovjetske imperije i Avnojevske Jugoslavije, stali na put za koji misle da će ih uvesti u kapitalizam gde bi trebalo da postanu srećni i bogati.

No, glavni svetski proces danas predstavlja Tranzicija naroda kapitalističke Evrope kojom Evropa gradi mamutsku zajednicu naroda i država sa namerom da povrati gospodstvo nad svetom. Njome se Evropa ustrojava prema doktrini Marksizma – u politici internacionalizam, u ekonomiji jedinstveno tržište.

 

*    *    *

Stiče se utisak – zbunjujući, više od svega – da je Evropa, u procesu Tranzicije, odista stala na stazu kakvu su u Devetnaestom veku projektovali marksisti o svetskoj državi klasno ustrojenoj.

Na površini evropskih zbivanja danas u kojima Evropa gradi mamutsku zajednicu naroda i država sa jedinstvenim pravno-političkim sistemom, zajedničkim tržištem i uniformnim građaninom, ne vidi se ni nacionalni ni klasni element. O klasnoj opredeljenosti u epohi evropske Tranzicije, u Marksovom se smislu ne može govoriti niti razmišljati… Pa, ipak, ostaje zagonetno – ko nosi evropsku Tranziciju, Epohu planske kolektivizacije naroda, ako se u njoj ne vide ni nacije kao politički subjekt, ni proletarijat kao klasna snaga? 

Kakav atribut dati procesu ako nije ni nacionalni ni klasni?

Ako je opredeljenje Unije klasno ustrojeno, zašto onda i ko radničku klasu, ili proletarijat Evrope, uklanja sa političke pozornice u okolnostima kada je upravo proletarijat, odmah posle Mastrihta digao svoj glas čija je oštrina političkog tona ukazala na strogu opredeljenost s kojom je on spreman na revoluciju?

Ako je Unija nacionalno opredeljena, kako je onda nacija dovedena u poziciju suprotnu nacionalnim tokovima iz Devetnaestog veka, kada je nacija stajala iznad svih vrednosti Epohe. Evropa je tada bila ispunjena sadržajima u kojima su se konstituisale nacionalne zajednice i komponovale nacionalne posebnosti. Svaka nacija formirala se u okviru nacionalne države i predstavljala je snagu bez koje nije bilo mogućno orgnizovati život ljudi.

Danas nacija u Evropi gubi značaj, a da sama nije do kraja iživela tradiciju političkog faktora i nosioca svih vrednosti društvenog života ljudi i naroda.

U vremenu sadašnjem, sva je Evropa ispunjena neponovljivim sadržajima sjedinjavanja – kolektivizacijom naroda i dekompozicijom nacionalnih posebnosti koje bi trebalo da prati proces nestajanja nacionalnih država. Ne odumiranja države, u smislu u kojem je to objašnjavao Karl Marks, već njenim stapanjem u kolektivitet država saobražen nedovoljno jasnom cilju.

Fenomen koji sve to u prolaznosti udešava i u trajnosti osigurava, ispoljava se u dvostrukoj delotvornosti: čas deluje po principu nužnosti, čas se iskazuje kao faktor subjektivne volje. Nije mogućno utvrditi liniju razgraničenja među njima.a oba principa ne mogu da deluju istovremeno

U nemogućnosti razgraničenja polova ovog fenomena svet ne može da izbegne priznanje da – ili se radi o veličanstvenom eksperimentu u kojem je Evropa sva u grčevitom traženju novoga puta i starih mogućnosti da povrati hegemonističku poziciju u svetu. Ili smo svi pod stegom neumitne nužnosti koja će sama od sebe izvršiti distribuciju moći i uticaja u novome poretku. Pod stegom rasula, dakle.

Zaključke u slučaju prve pretpostavke opravdava briljantan plan koji se u Evropi u svoj svojoj strogosti sprovodi već pet decenija. Vrhunac je dostignut 2002. godine u kojoj je, u svojoj prepotentnosti, ozvaničen evro – evropska valuta kojom Evropa namerava da u Svetskom monetarnom sistemu ozvaniči svoju hegemoniju. Pritom se Evropa ne osvrće na to što ovu poziciju u Međunardonom monetarnom sistemu američki dolar drži od završetka Drugog svetskog rata.

U slavu evra evropski se narodi, u procesu dobrovoljne kolektivizacije, odriču nacionalnog identiteta i suverenosti, a njihove države neumitno gube status nacionalne legitimnosti. Odriču se i identiteta i suverenosti pred veličanstvenim ciljem postavljenim Mastrihtom da, usponom evra u Svetskom monetarnom sistemu Evropa zagospodari svetom.

Zaključke u slučaju druge pretpostavke – pretpostavke rasula – mogućno je očekivati u zbivanjima koja bi mogla izmaći kontroli ljudi i mogućnosti nacija da se usmeravaju do konačnosti u kojoj se neće razaznavati ništa osim haosa i stradanja. Proces Tranzicije postaviće se Evropljanima kao mera zadatih obaveza ujedinjenih ili razjedinjenih naroda. Sa ili bez nacionalnih država.

Sve je neizvesno i sve mogućno, u isto vreme.

 

*    *    *

Drugi, ništa manje značajan proces u Evropi jeste Tranzicija naroda Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. Njihovo uključivanje u zajednicu država Evropske unije. Ovim narodima i državama Evropljani nikada nisu osporili prava na ujedinjenje sa Evropom. Uvek su ih ohrabrivali da je njihova sudbina sigurna jedino u priključenju Evropi.

U naporu da udovolje njihovoj čežnji, evropski su politički planeri zakčljučili da je mudrije da se tim narodima najpre pošalju trgovci i biznismeni. Trgovci bolje od političara znaju šta bi, u sezoni preživljvanja, moglo da se ovim narodima, kao najdelotvornije preporuči. I, preporučili su – Tranziciju.

Tranzicija, ova istočna, ali zajedno sa onom zapadnom, izum je koji je nadmašio značaj Francuske revolucije kada je povučena granična linija između dve civilizacijske epohe u svetu – između epohe feudalizma i epohe kapitalizma. I, nadrastao je značaj Oktobarske revolucije kojom je povučena granična linija između dva svetska ideološka poretka – kapitalizma na Zapadu i komunizma na Istoku.

Tranzicija je nova ideološko-filozofska doktrina. Iznikla je iz zamršenih kolopleta svetskih zbivanja kojoj je palo u udeo da razgraniči Drugi od Trećeg Hristovog milenijuma – prvi pod astrološkim znakom ribe, a drugi pod znakom vodolije. Helmut Kol, tadašnji kancelar Zapadne Nemačke, ličnost je koja nosi pečat ovog razgraničenja.

Kol nije filozof, već briljantan političar i, u sferi politike mogao bi zaseniti velikog sunarodnika – Ota fon Bizmarka koji je u drugoj polovini Devetnaestog veka izveo ono što je sam Kol ponovio krajem Dvadesetog: kancelar je ujedinio Nemce na Isotku i Nemce na Zapadu i udario temelj i zapadnoj i istočnoj Tranziciji. Njegova prednost je u tome  što je Nemac, racionalan i praktičan, pa je doktrinu Tranzicije nametao Evropi mirnim putem. Kroz reforme. Potpisao je i Mastrihtski ugovor za utemeljenje zapadne Tranzicije, delujući tako na dva područja istovremeno – na istočnom i na zapadnom.

Svoju veštinu na jednom i na drugom geografskom području, kancelar Kol je iscrpljivao različitim metodama. Načelo Tranzicije zapadnih naroda Evrope postavljeno je u formi reforme. Načelo Tranzicije istočnih naroda Evrope obrnulo je misao o reformi: više se ne postavlja pitanje šta narodima koji su se podvrgli ovom fascinirajućem eksperimentu treba, već šta im ne treba. Helmut Kol, ma koliko bio nosilac ovakve ideje, nije tu ideju, čini se, do kraja shvatio, pa je prvih godina u istočni deo Tranzicije investirao bez mere i računa. Ali, uglavnom, u Tranziciju sunarodnika iz Istočnog dela Nemačke.

Za deset godina u ovaj deo Nemačke ulilo se više od tri hiljade milijardi maraka. Svi istočnoevropski narodi su za isto vreme dobili pomoć u vrednosti tek oko 50 milijardi dolara. Numerički pokazatelj odslikava verno tragičnost puta Tranzicije naroda Istočne Evrope: stanovnika Istočne Nemačke ima pet puta manje od svih ostalih naroda u Tranziciji zajedno, a dobili su 40 puta više tranzicione pomoći nego svi istočni narodi zajedno..

Politika Evrope posle Kola ostala je neizmenjena, a nju su onda sledili planeri naroda istočne Tranzicije. Planeri su zaključili da narodima u Tranziciji, narodima kojima sami pripadaju, ne trebaju više krupni industrijski pogoni, moćne banke i razvijene trgovačke kompanije kakve su nasledili – jedni od sovjetske imperije, a drugi od samoupravne Jugoslavije. Ovi su narodi oslušnuli svoje nove skrbnike: odrekli su se onoga što su pola veka strpljivo i sa naporom stvarali.  Zapadni inestitori platili su njihove industrijske pogone, a kupili tržište. Pogone su pozatvarali i u ove zemlje već dvadeset godina dopremaju svoju robu. Nezaposlenost je postala masovna, a beda trajna i nezaboravna – oko 80 odsto stanovništva ovih zemalja živi ispod granice siromaštva.

Evropljani sada, dve decenije od utemeljenja Tranzicije, postavljaju iste uslove za pridruženje Evropskoj uniji: razgradnja bankarskog i industrijskog sektora osnova je na kojoj se pripremaju razgovori o pridruženju Uniji onih koji se još nisu pridružili.

 

*    *    *

Pa, ipak, dramatičnije od svega čini se reformisanje zakonodavstva u agraru.

Evropski lideri, verujući svojim farmerima i finansijerima, jedinstveni su u stavu da zemlje EU proizvode dovoljno hrane za čitavu Evropu. I za onaj njen deo koji se pridružio i za onaj koji će se pridružiti Uniji.

Prema planovima briselske administracije sve su zemlje koje su pridružene Uniji i one koje na to čekaju, obavezne da svoja zakonodavstva u oblasti agrara usaglase sa agrarnim zakonima zemalja Evropske unije kako bi se Zapadnim Evropljanima garantovala kupovina zemljišnih poseda na Istoku i pod jednakim uslovima pod kojima to čine sami građani Istočne Evrope u svojim zemljama.

Osnovna klauzula agrarnog zakonodavstva svih istočnih naroda pre pridruženja Uniji, sadržavala je pravo prvenstva u kupovini zemljišnih poseda. Pravo prvenstva odnosilo se na posednika čija parcela leži uz parcelu ponuđenu na prodaju. Ova večna tradicija – pravo preče kupovine – pala je u zanosnom pristanku i bez pogovora svakog od ovih naroda.

  Magiji Tranzicije ni počivši Papa Pavle VI nije odoleo: opomenuo je narode nekadašnjeg komunističkog bloka da su živeli u humanijem poretku od onoga koji su izabrali kao svoju budućnost. Sveti Otac je, pre nego što će otići iz života, priznao je da su ovi narodi siromašniji sada nego pre dvadeset godina. Njihove su se stabilne zajednice koje su sami srušili, preobratile u društva u kojima ima premalo bogatih koji uživaju, a premnogo siromašnih koji pate.

Svet je, posle hladnoratovske epohe poverovao kako Evropi pripada privilegija duhovnog uzdignuća kojim baš ona, Evropa, novome svetu i novom poretku treba da dâ novi smisao.

Šta je Evropa učinila tome novom svetu! Svetu, uglavnom, slovenskom na Istoku i Jugoistoku svoga kontinenta?

Rezorila im je resurse nad kojima su svoju sudbinu tkali i zasnivali. Tih resursa više nema. A, neće ih ni biti. Jer, ne postoje uslovi za njihovu obnovu. Za obnovu generacijskog toka života potrebno je vreme od jedne i po do dve decenije; za obnovu resursa kojima se osigurava trajnost života, potreban je niz od nekoliko generacija.

Deluje zanimljivo, ali i krajnje zabrinjavajuće da Evropa ne uočava, ili se pravi da ne uočava, kako dvostrukost njene Tranzicije odlučno i bez zastoja prati Amerika. Njen najljući rival. Amerika je zašla u njena oba zaleđa – u prostore severne Afrike i Srednjeg istoka. Ovladala je drugom obalom Mediterana gde je Evropa nastala i čijim se duhom večno napajala. I bez njega ne može. Ceo ovaj prostor već je amerikaniziran

Na drugom, istočnom i jugoistočnom zaleđu Evrope, Amerika je već postavila snažne sisteme – Istočni NATO, poluvojnu formaciju u kojoj nema zapadnih Evropljana. U formaciju su uključeni svi narodi kao partneri po regionima kako sledi: Jadransko partnerstvo, Egejsko partnerstvo, Crnomorsko partnerstvo i Baltičko partnerstvo. Svi, dakle, narodi koji nastanjuju južnu, istočnu i severoistočnu stranu Evropske unije – od Jadranskog, Egejskog i Crnog mora do Baltika, u sastavu su novog NATO poretka.

Ne razumevajući sami prilike u kojima su se našli, ovi su se narodi svi odreda umrežili u trostrukom čvorištu. Politički su se vezali za Evropsku uniju u nadi da će se integrisati u njen društveni život. U pogledu vojno-strateške i logističke podrške pod zaštitom su Amerike – sve su članice NATO – a.

Ekonomski, u potpunoj su zavisnosti od Rusije, subjekta jedinog koji im može osigurati preživljavanje.

Ovakva upletenost – politička, ekonomska i vojno-odbrambena, može se protumačiti jedino kao stanje apsurdnosti. Stanje apsurda je stanje bezizlaza.

Tako su započinjale i tako svoj život završavale sve epohe ljudske civilizacije – stanjem bezizlaza. Stanjem u kojem su razarana  sredstava rada.

Rekao sam!

 

Dušan Tešić Lužanski

novinar i publicista

Beograd

 

 

 

OBJAVLJENE KNJIGE

 

 

Izd. IP Ginis YU, Beograd, 1998.

 

 

Porodično izdanje 2004. Beograd

 

 

IP Keršovani, Beograd, 2001.

 

 

MOLITVA NOVE EPOHE

Knjiga eseja

IP Dereta, štampa u toku.

 

 

 

 

=======================================================
   
 
НОВИ РОМАН СЛОБОДАНА ПИВЉАНИНА
 
 

 

 

 

 
НЕКОЛИКО СТАРИХ РОМАНА СЛОБОДАНА ПИВЉАНИНА 
 

 

 

АВГУСТА МЈЕСЕЦА 1973 ГОДИНЕ СЛОБОДАН ПИВЉАНИН ПОКРЕНУО ЈЕ ИСТРАГУ ПОВОДОМ ЛИКВИДАЦИЈЕ СТОТИНАМА ПОЛИТИЧКИХ ЕМИГРАНАТА У СВИЈЕТУ… СЕПТЕМБРА ИСТЕ ГОДИНЕ МИНИСТАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА ЈУГОСЛАВИЈЕ ГЕНЕРАЛ ФРАЊО ХЕРЉЕВИЋ ДАЈЕ НАРЕЂЕЊЕ СЛУЖБИ ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ ДА ЛИКВИДИРАЈУ СЛОБОДАНА ПИВЉАНИНА

2О ПРИПАДНИКА СДБ МАСАКРИРАЛИ СУ СЛОБОДАНА ПИВЉАНИНА ИСПРЕД НОВИНАРСКЕ КУЋЕ ПОЛИТИКА У БЕОГРАДУ…

24 ДЕЦЕМБРА ИСТЕ ГОДИНЕ СДБ ЈЕ ОТВОРИЛА МИТРАЉЕСКУ ВАТРУ НА СЛОБОДАНА ПИВЉАНИНА У ЦЕНТРУ АМСТЕРДАМА..

У САМО ОДБРАНИ СЛОБОДАН ПИВЉАНИН СПРЕЧИЈО ЈЕ СДБ ДА ГА ЛИКВИДИРА.. ПАДА НА РОБИЈУ И НАСТАВЉА ДА ОБЈАВЉУЈЕ РОМАНЕ О ЗЛОЧИНИМА ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ ЈУГОСЛАВИЈЕ…

У ТИМ ГОРЕ ПРЕЗЕНТИРАНИМ РОМАНИМА СЛОБОДАН ПИВЉАНИН ОПИСИЈЕ МНОГА УБИСТВА ЈУГОСЛОВЕНСКИХ  ПОЛИТИЧКИХ ЕМИГРАНАТА У СВИЈЕТУ ОПИСУЈУЋИ СЕБЕ КАО ТИТОВОГ УБИЦУ… ШТО НАРАВНО ОН ТО НИЈЕНИКАД БИЈО  ВЕЋ ЈЕ НА ТАЈ НАЧИН УСПИЈО ДА ОБЕЛОДАНИ СКОРО СВЕ ЗЛОЧИНЕ НАД ПОЛИТИЧКОМ ЕМИГРАЦИЈОМ

НАЈВАЖНИЈИ РОМАН ‘БЕОГРАДСКА МАШИНА ЗА УБИЈАЊЕ’ НАПИСАН ЈЕ 1977 ГОДИНЕ.. НА ЗАХТЕВ ТИТА ЦИЈА ГА ЈЕ ЗАПЛЕНИЛА … ПОСЛЕДЊИ ‘ЦИЈА’ АГЕНТ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ‘СОПО’ РАДОЊИЋ ИМА КОПИЈУ ТОГ РОМАНА.. ТУ СЕ У ДЕТАЉ ОПИСУЈУ СВА УБИСТВА НАД ПОЛИТИЧКИМ ЕМИГРАНТИМА …

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NOVINE@LIVE.NL

 

 

 

 

 

 

Advertisements

About juznisloveni

Auteur
This entry was posted in Nieuws en politiek. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s