U POSTUPCIMA OTIMANJA KOSOVA OD SRBA – DUŠAN TEŠIĆ LUŽANSKI

   

ZVEZDA ANDJELA BY IRIS DE VRIES

Južni Sloveni – Јужни Словени –

Južni Slovani – Южна славяни

South Slavs – Slaves du Sud -Süd-Slawen -Eslavos del Sur – 南方斯拉夫人 – 南スラブ – Eslavos del Sur – Zuid-Slaven – Sllavët e Jugut – Dél-szláv – Νότια Σλάβοι – Slavi del Sud – दक्षिण Slavs – Slavii de Sud – Güney Slavlar – Eslavos do Sul – Południowa Słowian

 
 

 

 
  

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNICI

 

 
 

ЉУДИ МИСЛЕ ДА МОГУ ДА ЛАЖУ

Људи мисле

да могу да лажу…

сами себе…

лажу и краду дугу шарену

људи су и жене

људи мисле

зато што могу да мисле..

да краду дугу шарену…

људи су и мушкарци

мисле да могу да краду

дугу шарену…

људи мисле да могу да лажу…

                            слободан слободан

===========================================

==================

===

U POSTUPCIMA OTIMANJA
 KOSOVA OD SRBA
  
 
 

  
  
 U POSTUPCIMA OTIMANJA KOSOVA OD SRBA
  
 REVNOST PATRIJARHA ČARNOJEVIĆA
  
 Ako je iko zaslužio da mu se Kosovo okači na grbaču – u smislu odgovornosti za
  otcepljenje Pokrajine Kosovo od srpskog matičnog prostora, onda bi to,
 nedvosmisleno, bio patrijarh Arsenije Čarnojević. Njegovo delo u ovome, za
 naciju tragičnom udesu, crnje je od samoga crnog đavola. A, Srpska Pravoslavna
 Crkva uzdigla je Čarnojevića u rang sveca.
 Čarnojević je preuzeo crkveni presto 1669. godine posle srčane kapi koja je
 udarila patrijaha Maksima. Potpisivao se sa Arsenije Črnoević božieju milostiju
 arhiepiskop pekski i vsem Srbljem i Blgarom, Dalmatii, Travunii, Vretaskim
 ostrovem zapadnogo primoria i belago Podraviu i vsego Ilirika patrijarh.
 Kada je uveden u dužnost patrijarha Arsenije Čarnojević bio je mlad – uveden je
 u trideset trećoj godini života. Literatura o njemu je prilično opsežna, ali je,
 uglavnom, apologetska. I, obiluje neistinama. Ključni priod koji se vezuje za
 njegov život i zlo delo kao poglavara Crkve i nacije, vezuje se za devetu
 deceniju Sedamnaestog veka – vreme druge opsade Beča 1683. godine i dugo vremena
 posle Opsade.
 *
 Pre nego što su Osmanlije opsele austrijsku prestonicu,  Bečki Dvor je
 pa­tri­jar­hu Ar­se­ni­ju izdao nalog da pod­sti­če srp­ski na­rod na oruž­je
 protiv Otomanske imperije u čijem su podaništvu živeli. Sr­bi su i bez Be­ča i
 bez pa­tri­jar­ha bi­li voljni za oružje, ali su to­li­ko pu­ta iz­i­gra­ni od
 za­pad­nih dvo­ro­va, a po­sle bi­ta­ka pre­pu­šta­ni sa­mi se­bi i tur­skoj
 si­li, da su na ovaj au­strij­ski po­ziv osta­li pri­lič­no rav­no­du­šni.
 
 Au­stri­jan­ci ni­su od­u­sta­ja­li: vr­hov­ni za­po­ved­nik nji­ho­ve voj­ske,
 voj­vo­da Lu­dvig Ba­den­ski ponovioje Čar­no­je­vi­ću nalog da poč­ne ra­di­ti
 za do­bro hri­šća­na.
Ako to ne uči­ni, on – vojvoda Badenski, sma­traće Srbe
 ca­re­vim od­met­ni­ci­ma. Ako se, pak, po­ka­žu ver­ni, obe­ćao je da će car
 Srbe pri­mi­ti u mi­lost i pod svo­ju za­šti­tu.
 
 Pa­tri­jarh je po­slu­šao na­red­bu i počeo da deluje.
 Por­ta u Carigradu bi­la je oba­ve­šte­na o pa­tri­jar­ho­vim ve­za­ma i
 po­slo­vi­ma sa Be­čom. 
Upo­zo­ri­la ga je da se dr­ži po­da­lje od ovoga
 ra­ta.
To su, po­ru­či­vao je sul­tan Čar­no­je­vi­ću, po­slo­vi Ca­ri­gra­da i
 Beča. I, pa­tri­jar­ha se ne ti­ču. Ako na­sta­vi da či­ni to što či­ni –
 pod­sti­če Sr­be pr­o­tiv Por­te – voj­ska će, pri­pre­tio je sul­tan, spa­li­ti
 Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju i sa njom sve srp­ske ma­na­sti­re i cr­kve, a sa­mog
 Čarnojevića lišiti života. Sul­tan je po­slao voj­nu de­le­ga­ci­ju pod
 oru­ža­nom prat­njom u Peć da patrijarhu lič­no uru­či po­ru­ku u kojoj se
 patrijarh opominje da je on podanik Turske, a ne austrijske Carevine.
Na crkveni
 presto postavio ga je sultan i njemu je odgovoran – glasila je poruka.
 
 Pa­tri­jarh je Tur­ke pri­mio, ugo­stio ih i na­pio. Kada su izaslanici pospali,
 Čarnojević je, sa ne­ko­li­ko sve­šte­ni­ka, po­be­gao na Ce­ti­nje.
 Na Cetinju mu je sti­gla po­ru­ka ko­jom mu je vojvoda Ba­den­ski pre­tio
 osve­tom uko­li­ko se Sr­bi ne pri­dru­že au­strij­skoj voj­sci, a nje­mu lič­no
 na­re­dio da se vra­ti u Peć i pri­pre­ma voj­sku pro­tiv Tu­ra­ka ili će ga
 ski­nu­ti sa cr­kve­nog tro­na. Pa­tri­jarh je po­slu­šao.
 
 Tur­ci su ga pro­pu­sti­li u Peć, ali su bud­no mo­tri­li na sva­ki nje­gov
 ko­rak. Isto­rij­ski po­da­ci sve­do­če da Ar­se­ni­je ni­je bio
 ne­ra­to­bo­ran: pra­vo­slav­ni sve­šte­ni­ci ra­do su pod man­ti­jom va­zda
 no­si­li oruž­je, na­ro­či­to po­sle spa­lji­vanja mo­šti­ju Sve­toga Sa­ve i u
 na­ro­du raz­vi­ja­li duh ot­po­ra pre­ma sve­mu što je tur­sko.
 Ni na­rod ni­je bio ne­vešt ra­to­va­nju. Žive­ći u si­ro­ma­štvu, bez
 do­volj­no ode­će i po­treb­nog oruž­ja, a osta­vljan če­sto bez po­dr­ške i
 po­mo­ći stra­nih si­la, srpski na­rod ni­je bio u stanju da stane na­su­prot
 si­li ka­kva je bi­la Tur­ska.
 
 Au­stri­ja je Sr­be udaljavala od sebe po­sle sva­ke bit­ke u ko­joj su Sr­bi
 od­no­si­li po­be­de, a Dvor je u ovoj od­sud­noj bi­ci uce­nio i sa­moga
 pa­tri­jar­ha. Uce­na se da raz­u­me­ti, ali je te­ško raz­u­me­ti to što je
 Čar­no­je­vić po­pu­stio pred uce­nom. On ni­je bio po­da­nik Au­stri­je, već
 Tur­ske na šta je bio i opomenut iz Carigrada.
 Šeste godine – pošto je pod Bečom 1683. slomljena opsada turske vojske pod
 zapovedništvom Velikog vezira Kara-Mustafe, krenula je od Beograda nevelika
 au­strij­ska armada na jug kroz Srbiju. Bila je to, ustvari, raz­u­la­re­na
 rulja od četiri hiljade zlikovaca koji u svome po­ho­du nisu ra­to­va­li, već
 pljač­kal­i. Pljačkaše kroz Srbiju vodio je general austijske vojske Pikolomini.
 
Poput nekadašnjih Rimskih hordi, Austrijanci su satirali i otimali sve do če­ga
 su sti­za­li. Što nisu mogli da otmu, spa­ljivali su.
 
 Za­pa­li­li su Sko­plje, ko­je je u to vre­me ima­lo šezdeset hiljada
 sta­nov­ni­ka. Kao Amsterdam, na primer. Ili London. Za­pa­li­li su Ka­ča­nik i
 Pri­zren. Peć je bi­la po­šte­đe­na, bu­du­ći da je pa­tri­jarh austrijskom
 ge­ne­ra­lu Pi­ko­lo­mi­ni­ju dao ga­ran­ci­je na ver­nost. Spa­lje­ni su i
 opljač­ka­ni Ve­les, Štip i Re­sen.
 
 Ta­kvoj raz­u­la­re­noj voj­sci Čar­no­je­vić je pri­dru­žio dvadeset hiljada
 srp­skih se­lja­ka i sto­ča­ra rat­ni­ka ko­ji su se bez prekida tu­kli sa
 au­strij­skim pla­će­ni­ci­ma pre nego što ih je presrela tur­ska voj­ska. 
 
 Generala Pikolominija koji je komandovao ovom vojskom, dočekali su 6. novembra
 1689. u Prizrenu patrijarh Arsenije i Petar Bogdani, skopski nabiskup. Tri dana
 kasnije umro je od kuge general Pikolomini, a mesec dana posle njega se u
 Prištini, pritisnut kugom, od života oprostio i Petar Bogdani. Kasnije će Turci,
 kada razbiju ovu razularenu grupu pljačkaša, zbog saradnje sa Čarnojevićem i
 Austrijancima, iskopati iz groba nadbiskupa Bogdanija. Telo će mu iseći na
 komade i baciti psima. 
 *
 Por­ta je oba­ve­šta­va­na o sve­mu što se zbi­va­lo na ovome ve­li­kom
 pro­sto­ru i spre­ma­la je ofan­zi­vu.
Ka­da je od­mor­na i do­bro na­o­ru­ža­na
 turska voj­ska kre­nu­la od Je­dre­na ni­je se za­u­sta­vi­la do Po­ža­rev­ca.
 Au­strij­ske hor­de su se raz­be­ža­le. Sr­bi su pru­ži­li ne­što ot­po­ra, pa
 su se i oni da­li u bek­stvo.
 
 U litaraturi se može pročitati da je to bi­lo obez­glav­lje­no be­ža­nje u
 ko­jem je osta­vlja­no sve i spa­ša­vao se sa­mo go­li ži­vot. Be­žao je i
 Čar­no­je­vić. Uma­kao je pre Au­stri­ja­na­ca, osta­vlja­ju­ći Pa­tri­jar­ši­ju
 i sve­šten­stvo u njoj. Napustio je ma­na­sti­re i cr­kve. I rat­ni­ke je
 ostavio same i na­rod i ze­mlju ko­joj je bio du­hov­ni go­spo­dar i je­di­ni
 sta­re­ši­na. Ne zna se po­u­zda­no da je Čar­no­je­vić sa so­bom vo­dio ikoga,
 pogotovo na­rod.
Bar o to­me ne­ma uverljivih svedočenja u isto­rij­skim
 knji­ga­ma i udž­be­ni­ci­ma.
 Tur­ci su se, go­ne­ći au­strij­ske pla­će­ni­ke i sa nji­ma srp­sku
 si­ro­ti­nju i pa­tri­jar­ha, sve­ti­li sve­mu što je bi­lo srp­sko.
 Opljač­ka­li su i spa­li­li Pa­tri­jar­ši­ju i po­se­kli svo sve­šten­stvo ko­je
 su za­te­kli. Za­pa­li­li su De­ča­ne, Mi­le­še­vu, Đur­đe­ve Stu­po­ve,
 So­po­ća­ne, Ra­va­ni­cu, Zve­čan i Stu­de­ni­cu. Uni­šti­li su i osta­le ve­će
 i ma­nje ma­na­sti­re i cr­kve. Ni­je bi­lo bo­go­mo­lje ko­ja je osta­la
 ne­raz­ru­še­na ili ne­za­pa­lje­na; sva­ki sve­šte­nik ko­ji ni­je uma­kao bio
 je ubi­jen. Spa­lje­na su se­la i gra­do­vi, uni­šte­na ima­nja – ma­na­stir­ska
 i se­o­ska. Ni­ko ni­je bio po­šte­đen – ni de­ca, ni že­ne, ni star­ci, ni
 bo­le­sni.
U li­te­ra­tu­ri se mo­gu na­ći tvrd­nje da ni­je bi­lo sta­bla
 is­pod ko­jeg ni­je vi­sio čo­vek ili vi­še njih. Glad je osva­ja­la sve
 pre­de­le.
 Ima sve­do­če­nja da se me­đu slu­čaj­nim pre­ži­ve­li­ma po­ja­vio
 ka­ni­ba­li­zam: kad pred noć obe­se čo­ve­ka, uju­tro osva­ne po­je­den, viseći
 na užetu. Mr­tvi ni­su ni sa­hra­nji­va­ni – ni­ti je to imao ko da oba­vlja.
 Ni­ti se ko usuđivao da se po­ja­vlju­je na sve­tlo­sti da­na. Što ni­je bi­lo
 po­bi­je­no, umi­ra­lo je od ku­ge ili gla­di. Ako je ne­ko pre­ži­veo to je
 bi­lo sa­mo za­to što je na vre­me po­be­gao sa austrijskim pljačkašima – ako je
 imao konja. Iili se sklo­nio du­bo­ko u pla­ni­ne. Ilije pre­la­zio na
 mu­ha­me­dan­sku ve­ru.
 
 Ko­so­vo i Me­to­hi­ja osta­li su bez lju­di. Na zga­ri­šta gra­do­va i se­la su
 se, poput pljuska, slila ar­ba­na­ška plemena sa pla­ni­nskih visova gde su
 boravila. Ar­ba­na­si su se, da bi pre­ži­ve­li, ma­sov­no tur­či­li i
 za­po­se­da­li srp­ska ima­nja i na­se­o­bi­ne.
 Užas koji je patrijarh Čarnojević priredio srpskome narodu, prikriva se do dâna
 današnjih. Prikriva se obmanom pod kojom, kao pod nepobitnom istinom žive još i
 Srpska crkva i duhovna sfera srpska i sam srpski narod. Svi još žive u uverenju
 da je Čarnojević organizovao Seobu Srba u kojoj je preko Save i Dunava preveo
 šezdeset hiljada ljudi, žena i dece.
 
 To se nije dogodilo.
 Takozvanu Seobu Srba, srpska je istoriografija, književnost i umetnost podvodila
 imitaciji Jevreja i njihovog Izlaska iz Egipta. Analogija ove dečje pameti
 potpuna je: ono što je kod Jevreja predstavljao Mojsije, kod Srba je u
 literaturi i umetnosti zamišljan Čarnojević. Što je za Jevreja značilo Crveno
 more, kod Srba je označen Dunav. Jevreji su išli u Hanan, Srbi u Austriju.
 Jevreje su u obećanoj zemlji čekali jevrejski Amoreji i Havuseji… Srbe su u
 Habzburškoj monarhiji čekali Srbi prečani…
 
 Na kraju ovakvih besmislica usledila je vrhunska besmislica – Srbi su proglašeni
 za Božiji narod.
 Četiri hiljade austrijskih pljačkaša nije moglo voditi šezdeset hiljada, od
 nasilja izbezumljenih Srba. Turci su sekli sve što su stizali. Da su Srbi na
 konjima jahali, dobro uvežbana turska konjica bi, goneći ih od Morave, stigla do
 Dunava. Srbi su bežali u Austriju, ali pojedinačno i krijući se. Puzeći kroz
 izraslu travu. Samo tako – pojedinačno i puzeći po tvrdoj zemlji, mogli su da
 stignu do Dunava. 
 *
 Mogao bi se i razumeti motiv ovakvog prikrivanja, ali nije dobro što se takva
 obmana čuva i ističe kao istorijska stvarnost. Priča o organizovanoj seobi nema
 čak ni logičke uverljivosti. Razumljiv je i motiv umetnika. Predstavljajući ovaj
 užas nacije u svojim umetničkim delima – Seoba Srba, nazvan je taj događaj –
 umetnici izražavaju svoja osećanja prema svemu što se u tome vremenu zbivalo i
 preživljavalo.
 Umetnost je imitacija života. I, obavezan je pratilac svih čovekovih zbivanja –
 umetno, znači veštačko. Umetničko delo, najčešće u obliku simbola izražava
 osećanja – patnju ili radost ljudi, ali samo kroz viziju umetnika koji delo
 stvara.
 
 
Ne može se sporiti da seoba nije bilo. Ali, odavde, sa Morave i sa Kosova bežalo
 se. U panici i strahu se bežalo mimo patrijarha i bez njegovog prisustva.
On je
 već bio u Beogradu kada je hajka turske konjice započela.
 Obmana u kojoj nas istoričari drže ne bi ionako imala značaja, da nije jedne
 druge vrste tragičnog ishoda ovoga događaja koji je po zlu organizovao nesrećni
 patrijarh. Ljudi su izginuli, njihova dobra su trajno uništena, crkve i
 kraljevsko-vlastelinske zadužbine razoreni su. Sve ovo može da se razume kao
 realno stanje sa teškim ožiljcima.
Ali, dugim i strpljivim radom mnogo toga se
 moglo nadoknaditi.
 Ono, međutim, što je trajno ostalo nenadoknadivo jeste zemlja. Tlo srpsko.
 Kosovska i moravska zemlja sa koje su Srbi morali da beže, ostala je pusta. Nju
 su lako i munjevito naselila arbanaška plemena koja su, zauzimajući srpsku
 zemlju, primala islam. Srpska zemlja – tlo i krv srpska – bili su nagrada
 arbanaškim plemenima za primljeni islam.
 
 Ovu su zemlju Arbanasima dale generacije Turaka čiji su preci nekada bili srpski
 despoti i vlastelini. Njih su raniji patrijarsi, prethodnici Čarnojevića,
 isključivali iz nacionalne strukture srpske. I, oni su se poturčili. Zbog toga
 što ih je Srpska pravoslavna crkva isključila iz nacionalne strukture oni su
 spalili mošti Svetoga Save i tako se osvetili zbog  pakosti Crkve što ih je
 primenila na islamiziranu srpsku vlastelu.
 
 I Kosovo je deo ove nesreće.
 Sve što nam se od tada, pa i danas događa na tome ukletom Kosovu, kompenzacija
 je za lakomislenost slavnih predaka kojima se divimo i na oltare imena njihova
 ispisujemo i njihove ikone čuvamo, klanjajući im se duboko i smerno.
 Čar­no­je­vić je sti­gao do Be­o­gra­da ko­jeg su dr­ža­li Au­stri­jan­ci i 18.
 ju­na 1690. odr­žao je Cr­kve­ni sa­bor, ko­jem je pri­su­stvo­va­lo pet
 vla­di­ka, je­da­na­est ka­pe­ta­na, se­dam igu­ma­na i ne­ko­li­ko dru­gih
 cr­kve­nih li­ca. Sa­bor je od austrijskog ca­ra Le­o­pol­da zah­te­vao da
 iz­be­glim Sr­bi­ma jam­či slo­bo­du, ve­ru i na­ci­ju, cr­kve­nu upra­vu i
 sa­mo­sta­lan iz­bor sve­tov­nih sta­re­ši­na. U pi­smu što ga je upu­tio ca­ru,
 Čar­no­je­vić je tra­žio da sve­tov­ni go­spo­dar Sr­ba bu­de lič­nost iz
 sve­šte­nič­kog kru­ga i pred­lo­žio da se to do­sto­jan­stvo do­de­li nje­mu,
 lično. On bi po­stao sve­tov­ni i du­hov­ni go­spo­dar srp­skoga na­ro­da i u
 tur­skoj i u au­strij­skoj monarhiji.
 Ta­kvo sje­di­nje­nje du­hov­ne i sve­tov­ne vla­sti u jed­noj lič­no­sti, ni­je
 za­be­le­že­no u evropskoj isto­ri­ji. Pogovoto je ovakva besmislica stajala
 izvan svesti srpskoga ratarskog bića od samog njegovog postanja.
 
 
Sr­bi u Austriji ima­li su de­spo­ta, sve­tov­nog go­spo­da­ra, isti­na,
 izolovanog od na­ro­da, ali – ima­li su ga. Đurđe Branković, potomak dinastije
 Brankovića bio je imanovan za srpskog despota, ali ga je Bečki Dvor držao u
 izolaciji zbog navodnog greha koji je učinio prema Carevini.
 
 U udžbe­ni­ci­ma se mo­že pro­či­ta­ti da je pa­tri­jarh Ar­se­ni­je za su­mu od
 150 du­ka­ta po­tvr­dio 1688. da Đur­đe Bran­ko­vić, samozvani despot srpski
 kojeg je i Dvor u Beču prihvatio u tom smislu, vo­di po­re­klo od sta­rih
 srp­skih de­spo­ta. Svoje svedočenje, osim što je naplatio, uslovio je i
 zahtevom da Dvor u Beču prizna da gospodarsko dostojanstvo pripada, ipak, njemu
 –  Arseniju Čarnojeviću.
 Kosovo je izgubljeno, ali ostao nam je – Čarnojević.
 Rekao sam!

DUŠAN TEŠIĆ LUŽANSKI

 

=============================================================== 

 

 

"Help! They’ve Kidnapped Me! Lady Di" by Slobodan R. Mitric‏

 http://www.willehalm.nl/ladydi.htm  

 

UPOMOĆ! KIDNAPOVALI SU ME! LEDI DAJANA

http://www.boekenroute.nl/gasten/gtn1Boek.aspx?BoekID=22899

 

 

  

 
 

  

               

http://www.youtube.com/watch?v=x9QeZV-RA8Y

 

 

      

 

 juzni.sloveni@hotmail.com

 

Advertisements

About juznisloveni

Auteur
This entry was posted in Vesti i politika. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s