Šta čeka Srbiju – Piše: Amdzžad Migati

   

ZVEZDA ANDJELA BY IRIS DE VRIES

Južni Sloveni – Јужни Словени –

Južni Slovani – Южна славяни

South Slavs – Slaves du Sud -Süd-Slawen -Eslavos del Sur – 南方斯拉夫人 – 南スラブ – Eslavos del Sur – Zuid-Slaven – Sllavët e Jugut – Dél-szláv – Νότια Σλάβοι – Slavi del Sud – दक्षिण Slavs – Slavii de Sud – Güney Slavlar – Eslavos do Sul – Południowa Słowian

===========================================

==================

===

Šta čeka Srbiju

 
 
 
From: bb97@eunet.rs
To: slobodan-radojev-mitric@hotmail.com
Subject: Emailing: Šta čeka Srbiju
Date: Wed, 17 Nov 2010 21:56:51 +0100

 

Moamer Zukorlić na Tv Aldzezira

 

Šta čeka Srbiju

Piše: Amdzžad Migati

 

Sandzački muftija koji je preimenovan u glavnog muftiju islamske zajednice u Srbiji, predsednik mešihata i rektor Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru dao je intervju 29. 10. 2010. godine arapskom satelitskom kanalu Aldžeziri, a njegov domaćin u tom susretu bio je dopisnik Aldžazire iz Sarajeva, Samir Hasan.

Javnosti je malo poznato da Aldžazira u materijalnom i moralnom smislu predstavlja arapski CNN. Država Katar je postala znatno uticajnija zahvaljujući uspešnom monopolističkom položaju koji je ovoj kanal stvorio kod arapskog i islamskog javnog mnjenja. Među arapskim intelektualnim krugovima ima kritičara koji smatraju da taj kanal radi po instrukcijama CIA. U ovim krugovima postoje i oni koji optužuju ovaj kanal da radi u korist Izraela u cilju normalizacije odnosa izmedju arapskih i islamskih država sa Izraelom, bez pravednog rešenja palestinskog pitanja. Aldžazira je čak optužena od  strane pojedinih država za pokretanje određenih pitanja koje treba da destabilizuju njihove države.

Svakako, bez obzira na pozitivno ili negativno mišljenje, sve što se na tom kanalu pojavljuje, naročito ako je ekskluzivnog karaktera zaslužuje ozbiljnu analizu.

Za novinara Samir Hasana, iskusanog u svom zanatu, ne može se reći da je bio dovoljno objektivan kada je reč o jugoslovenskoj krizi. Neki izvori tvrde da je Egipćanin Samir Hasan pre uključenja u dopisničku mrežu Aldžaziru imao posebne veze sa bosanskim ”mudzahedinima . Ova informacija, bilo da je istinita ili ne, ne umanjuje činjenicu da njegovi profesionalni izbori nisu slučajni. Njegov izveštaj od 6. 11. 2010. godine u kome ističe negativnu ulogu crkve, naročito pravoslavne na mir i stabilnost u BiH, samo potvrđije da se ipak nešto ozbiljno sprema.

Već duže vreme gospodin Moamer Zukorlić privlači pažnju domaće i svetske javnosti svojim zapaljivim izjavama koje predstavljaju pretnju destabilizaciji srpske države, u već dovoljno teškoj ekonomskoj, društvenoj i političkoj situaciji koju prolaze svi građani ove države, bez obzira na veru ili naciju.

 

Politička zloupotreba vere

 

Gospodin Moamar Zukorlić (prema intervju objavljenom na arapskom jeziku na sajtu aljazeerachannel, preuzeto 31.10. 2010. u 12:49) je odmah objasnio da su razlozi i pozadine postojeće tenzije " leže u diskriminaciji koji sprovode srpske vlasti na verskim i etničkim osnovama.” Zukorlić dodaje da  ”su muslimanima u Sandžaku, Bošnjacima kao i Sandžaku uopšte uzeta sva prava još pre nekoliko desetina godina.” On dodaje ”da je problem srpske vlasti u tome što nije uspela do sada da se odrekne svoje ekstremne nacionalističke politike koja je osnovana na veoma opasnim mislima!”

Gospodin Zukorlić dodaje i da "čak postoji eksteremni nacionalistički program od pre sto pedeset godina pod nazivom Načertanije. U ovom pisanom programu navodi se da Srbija mora da se obračuna sa muslimanima na tri načina: jedna trećina da se ubije, druga da se protera, a ostali da se prevedu u hrišćanstvo. Do dana današnjeg postoje jaki elementi u Beogradu koji veruju u ovaj program i skoro svi zločini i genocidi koji su se muslimanima desili ,a poslednji je Srebrenica, zasnovani su na ovoj misli. Tačno je da je Srbija poslednjih godina  zvanično objavila da poštuje ljudska prava, demokratiju i usmerena prema EU itd, međutim ovo je samo deklarativna politika.”  Gospodin Moamer Zukorlić potvrđuje ova svoja viđenja navodeći kako je država Srbija vraćala imovinu verskim zajednicama- Međutim to samo važi za crkve; štaviše država je poklonila crkvi imovinu koja je joj je potrebna, a nije njena. U isto vreme država ne vraća imovinu islamskim zajednicama nego nastavlja da pljačka imovinu koja pripada muslimanima. Iz tih razloga Zukorlić traži evropske ili međunarodne posmatrače, kako bi istražili da li svi, zaista, imaju jednaka ljudska prava.

Šta se može reći na kraju ovog prvo dela, sem da što je mnogo-mnogo je, čak i od muftije Zukorlića. Muftija, u islamu ima prava slobodno da tumači određene situacije prema odredbama Kurana i hadisa, a ne na osnovu bujne mašte, naročito mašte koja se zasniva na netoleranciji i neistini. Tačno je da u Srbiji postoji diskiminacija, ali ne na osnovu vere i etničke pripadnosti, već na osnovu bogatstva i moći. U vremenu takozvane tranzicije svi građani Republike Srbije su diskriminisani od strane male grupe bogatih i moćnih ljudi. Na obema stranama su gotovo podjednako Srbi, Mađari, Muslimani, Bošnjaci itd. Gospodin Zukorlić nalazi se u grupi bogatih i moćnih. Kako je to bogatstvo i moć stekao on i ostali članovi te grupe veoma je diskutabilno, što pravna država treba kad-tad da razreši. Ipak, bogatstvo i moć čoveku ne daju za pravo da govori neistine.

Naravno, ne znači da ne postoje ekstremne nacionalne ili verske grupacije u  svakoj naciji ili veri, ne samo na tlu Srbije, već na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, kao i u celom svetu. Međutim, čini se da su takve grupacije kod nacionalnih manjina u Srbiji mnogo opasnije, jer inspiraciju za svoje delovanje nalaze u avetima prošlosti i vremena kada su bili u službi ekspanzije fašio-nacističkih ideja ili verske isključivosti, težeći velikoj verskoj državi, kao na primer obnavljanju kalifata kod ekstremnih muslimana. Što se tiče srpske političke elite, ona je već odavno prihvatila učešće predstavnika nacionalni manjina u vlasti, a njihova stvarna uloga zavisi od ličnog autoriteta samih predstavnika. Štaviše, vođa tadašnje i sadašnje opozicije, Tomislav Nikolić, najavio je da će, kada preuzmu vlast, predstavnicima nacionalnih manjina ponuditi neke od vitalnih resora, kao što je ministarstvo unutrašnjih poslova.

Istina je da Ilija Garašanin 1884. godine objavio program spoljne i nacionalne politike Srbije pod nazivom Načertanije. Nesporiva je činjenica da Garašanin u Načertaniju ne pominje čak ni reč muslimani. Ovaj dokument zahteva dobrosusedske odnose, toleranciju (naročito naglašava versku toleranciju). U Načertaniji Garašanina navodi se: ” jedno od glavnih osnova naznačava se: načelo pune vjerozakonske slobode.” Posebno je pažnju posvetio muslimanima, koje je nazivao muhamedancima. U trećoj tački pod nazivom " O politici Srbije u smotreniju Bosne, Ercegovine, Crne Gore i Sjeverne Albanije, Garašanin insistira na tome da ”se za vremena nekoliko mladih Bošnjaka u srpsku službu državnu prima da bi se ovi praktični u političeskoj i financijalnoj struci pravlenija, u pravosudiju i javnom nastavleniju obučavali i za takve činovnike pripravljali koji bi ono što su u Srbiji naučili posle u svom otečestvu u djelo privesti mogli.” Pored toga, on u četvrtoj tački istog naslova ističe: ”osim toga mogla bi se kao treći stepen štampati kratka i obšta narodna istorija Bosne u kojoj ne bi se smela izostaviti slava i imena nekih muhamedanskoj veri prešavši Bošnjakа.”

Iz predhodnog se jasno vidi da se gospodin Zukorlić jasno odrekao objektivnosti,  preuzevši ulogu medijskog obmanitelja u cilju monipulacije arapskog i islamskog javnog mnjenja, a protiv Republike Srbije. On dobro zna da zakon o restituciji još nije usvojen i da zato povraćaj nepokretne imovine nije rešen. A, ipak, najveći gubitnik neefikasnosti države Srbije je pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji, koja je vlasnik najvećeg dela državne imovine.

Ali zašto gospodin Zukorlić to radi?

Možda on to radi zato što želi da se ponaša kao albanski separatisti na Kosovu i Metohiji. Ona tako kaže: ”Upozoravam da se vlasti sada ponašaju kao što su se ponašale vlasti proteklih dvadeset godina na Kosovu. Oni su tražili političare i ličnosti koji zastupaju  njihove interese, koji su uvek govorili ono što se sviđa Srbiji i njenoj vlasti, a problemi su se nagomilavali i nagomilavali dok nije došlo do eksplozije. Da ne bi došlo do eksplozije u Sandžaku, ja sam već upozoravao. Međutim, ovde postoji jedan problem, kad upozoravaš, oni kažu da pretiš”.

 

Sukob samih muslimana u Srbiji

 

Gospodin Zukorlić dalje nastavlja: ”tragedija manjina i tragedija malih naroda između velikih naroda jeste u tome da se obaveštajne službe poigravaju sa njima, sa lakoćom izazivajući unutrašnje probleme koji dovode  do rascepa. Svaki čovek u Srbiji i u Sandžaku zna da je osnivanje novog mešikata plod srpskog plana zarad hegemonije nad muslimanima.” On dodaje ”da je osnivanje novog mešihata lojalnog Beogradu imao za cilj da pocepa muslimanske redove, sa jedne strane, i da udalji muslimane, Bošnjake u Sandžaku od njihovog verskog, etničkog i nacionalnog centara u Sarajevu i vrati ih na nivo na kojem su bili za vreme komunizma, kada su verske ustanove korišćene kao instrumenti za ispunjavanje političkih i ličnih ciljeva srpskog rukovodstva u Beogradu. Mi smo u poslednjih dvadeset godina uspeli, uz Božiji blagoslov, da izađemo iz ove obaveštajne mreže.”

Veoma je interesantna ova konstatacija gospodina Zukorlića, s obzirom na ro da je upravo on, uz asistenciju bosanskog reis-ul-uleme Mustafa Cerića, podelio islamsku zajednicu u Srbiji pod izgovorom da se ona ujedini i spoji sa, kako on sam naziva, verskim, etničkim i nacionalnim centrom u Sarajevu. Opšte je poznato da je u vreme SFRJ i SRJ nije postojala ujedinjena islamska zajednica. Svaka republika odnosno oblast (sandžak- na turskom jeziku znači oblast), ukljućujući i Rašku, imala je svog muftiju i svoju islamsku zajednicu. Nesporiva je činjenica da svi muslimani širom sveta imaju jedan jedini verski centar, a to je Meka. Medina i Jerusalim. koji imaju veliki značaj u islamskoj veri, ne označavaju se kao centri. Pored Nadzafa kod šiita, ova tri grada imaju naziv svetih gradova. Problem srpske države, a ne gospodina Zukorlića, jeste u tome što zakonom nije regulisala administrativni centar jedinstvene islamske zajednice u Srbiji, odnosno u Beogradu, kako je to regulisano u svim islamskim i drugim zemljama gde postoje islamske zajednice. Štaviše, u islamskim zemljama postoji i ministarstvo (vizarat Al-Auokaf) koje je zaduženo za sve delatnosti islamske zajednice, uključujući postavljanje muftije i imama.

Gospodin Mustafa Cerić, koji se može smatrati ideologom gospodina Zukorlića, u vreme građanskog rata nije govorijo verskim jezikom, već ekstremno političkim koji je donosio netoleranciju i govor mržnje. Tadačnji beogradski muftija, za razliku od njega, koji je u isto vreme bio i predsednik islamskog veća u Srbiji, godpodin Hamdija Jusufspahić, inače poznat i priznat u islamskom svetu, imao je sasvim drugačiji pristup štiteći interese muslimana. On se zalagao za uspostavljanje mira, tolerancije i zajedničkog života. On je govorio jezikom verskog dostojnika, a ne ekstremng političara kao čto je tada govorio godpodin Cerić, a sada gospodin Zukorlić. U aprilu 1998. godine sa njim sam pravio veliki intervju za YA-PRESS, a jedan deo tog intervjua je objavljen. Bilo bi korisno za mnoge da ponovo pročitaju ovaj intervju.

 

 

 

 

Dopisnik Aldžazire Samir Hasan primetio je da gospodin  Zukorlić napada političke vođe muslimana koji su na demokratski način izabrani da predstavljaju i brane legalnim i mirnim putem prava i interese muslimana u Srbiji, kao što su gospoda Rasim Jajić i Sulejman Ugljanin. Gospodin  Zukorlić na to odgovara zašto to čini : ‘Pprvo, zato što su napustili bošnjačku političku liniju koju su na početku imali i na osnovu toga dobili muslimanske glasove. Drugo, oni se ponašaju u vladi kao da nisu predstavnici muslimana, već suprotno, kao da su predstavnici vlade među muslimanima. U njihovom govoru i delima se vidi da brane interese vlade u Sandžaku, a ne interese Bošnjaka i muslimana u vladi. Ukratko, znači da su usvojili politiku potpune poslušnosti Beogradu i Srbiji na račun muslimana. I na kraju, zato što su prodali prava muslimana radi svojih ministarskih fotelja u Beogradu.”

Međutim, ovde nije jasno kako to da su svi, izuzev gospodina  Zukorlića, upleteni u obaveštajnu mrežu Beograda i srpske političke interse? Na pitanje novinara ”koliko je tačno da muslimani Sanžaka traže američki lobi u cilju podrške njihovog zahteva o autonomiji?” Gospodin  Zukorlić odgovara: ”Na veliku žalost nemamo snage da dođemo do takvog lobija, a da ima prilike ja bih prihvatio. Mi, pre svega, pokušavamo da nađemo sagovornika u Beogradu kako bismo rešili problem. Međutim, sa druge strane mi smo naučili da srpska vlast ne pihvata ništa bez spoljneg pritiska.Vratite se na pitanje Kosova kako je rešeno, cela Bosna? Samo kada je bilo pritisaka iz inostranstva! Da li je to od EU, SAD-a, Saveta bezbednosti – nije važno. Važno je da postoji jak element koji vrši pritisak. Mi smo shvatili tu metodu razmišljanja i zato mi stalno tražimo podršku od EU, Saveta bezbednosti, međunarodnih institucija za ljudska prava i nećemo izbeći bilo koga ko sa tim u  vezi može da pomogne.”

Gospodin  Zukorlić pored toga što traži internacionalizaciju pitanja oblasti (Sandžak) Raška, traži  i vršenje pritiska na Republiku Srbiju. Ovde se vidi da gospodin Zukorlić ne samo da ne igra ulogu verskog vođe, već još lošije igra ulogu političara. On izgleda da ne zna ili ne želi da zna da internacionalizacija bilo kog pitanja u svetu do sada nije donela nikakvo dobro rešenje, niti usrećila suprotstavljene strane. Pitanje Kosova, koje  gospodin  Zukorlić pominje, još nije rešeno, a pored toga nosi u sebi potencijalnu opasnost u regionu, veću nego ranije, a bosanski čvor je još zapetljaniji. Čini mi se da gospodin  Zukorlić nije usamljen u nekoj budućoj političkoj igri koja se nazire nad ovim prostorima. Normalno, gospodin  Zukorlić ima puno pravo da igra svoju ulogu u bilo kojoj političkoj igri, ali kao političar a ne kao verski velikodostojnik. On kao političar ima pravo na svoje ideje. bilo da su ekstremne, vatrene, umerene, nacionalne, mondijalističke  itd. Međutim, kao verski vođa on mora da ispuni svoju obavezu da širi mir, slogu, toleranciju, suživot i sve što je izvor i ideal svake vere.

 

 

Šta stoji iza toga?

 

Ne može se uzeti u ozbiljnu političku analizu politički nastup gospodina  Zukorlića odvojeno od drugih političkih izjava date u istom periodu. Bivši američki ambasador Vilijam Montgomeri je 31. oktobra 2010. godine na televiziji TV1 konstatovao da je BiH, čak i 15 godina nakon rata, problematična država u kojoj nijedan važniji problem nije rešen i da je stoga realno razmišljati o njenoj podeli.  "Nikoga u BiH ne treba prisiljavati da ostane u zemlji koja ne funkcioniše, a jedno od mogućih rešenja je otcepljenje Republike Srpske i mirna disolucija zemlje", izjavio je Montgomeri.
On  je posebno pozvao Bošnjake da "počnu da razmišljaju o alternativi", rekavši da je to nužno i zbog činjenice da većina Srba i Hrvata ne oseća BiH kao svoju zemlju i u njoj ne žele da žive. Ovde treba istaći, da gospodin Montgameri nije samo bivši ambasador i penzionisani diplomata, več ozbiljan medijator u američkoj politici na Balkanu.

U Tirani 30.10. 2010. godine na promociji ” Liste prirodne Albanije” Koče Danija, bivšeg savetnika trojice albanskih premijera, zalaže se za ”jedinstvenu državu Albanaca na Balkanu koja bi trebalo da bude formirana da 2013′.’ Kako navode beogradske novine Press 2. 11. 2010. godine, prema ovoj ideji Veliku Albaniju bi činila Albanija, Kosovo, delovi Srbije, Makedonije i Grčke. Tom skupu su prisustvovali predsednik opštine Preševo Ragmi Mustafa, predsednik opštine Bujanovac Junuz Musliju, kao i potpredsednik SO Preševo Orhan Redžepi koji je izjavio da ”Preševska dolina u pravom smislu reči najokupiranija teritorija od svih albanskih krajeva na Balkanu.”  

Iz ovakvih, pa makar ih zvali probnih balona, najmanje se može  izvući  zaključak da je stabilnost Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju, i sutuaciju na celom području još neizvesna. Na osnovu ponašanja gospodina  Zukorlića, izjave ambasadora Vilijama Montgomerija, gospodina  Koče Danija i  gospodina Orhana Redžepija može se zaključiti da je u igri više scenarija. Jedan od ovih scenarija je da se podela Bosne izvrši tako što će se Republika Srpska pripojiti Srbiji, a oblast (Sandžak) Rašaka se pripojiti muslimanskom delu Bosne. Ukoliko Srbija mirnim putem ovo ne prihvati, nastupiće ratoboran gospodin Zukorlić.Toliko gospodin Zukorlić ide daleko da je sam najavio svoju likvidaciju. Na televiziji TV1 u  emisiji Fejs-Cdrekao  je: U Srbiji se ništa  ne dešava slučajno, sve ozbiljne likvidacije planirane su i sve zavere idu od vrha države, on je dodao ukoliko bi se, kojim slučajem, njemu nešto dogodilo, narednih 50 godina ni jedan srpski političar ne bi smeo da dođe u Sandžak”. Severni deo Kosova bi se pripoio Srbiji, a Preševo, Bujanovac i Medveđa Kosovu, čija se nezavisnost mora prihvatiti kao svršen čin. Ukoliko Srbija ovo ne prihvati mirnim putem, na delo nastupaju ratoborni Orhan Redžepi i njemu slični.

 

Kako izgleda ozbiljna država

 

Nažalost, srpske vlasti još nisu svesne ozbiljnosti situacije i ne umeju da deluju u skladu sa nacionalnim interesima. Da bi država Srbija poštovala samu sebe morala bi da ima dogovoren minimalni program nacionalno-državnog interesa, koje bi politička elita poštovala kao Sveto Pismo i sa tim bi branila nacionalne i državne interese, bez obzira na stranačke, etničke i verske pripadnosti. Činjenica je, da u politici ne postoji kategorija prijataljstva, ali ipak postoji kategorija poštovanja nacionalnih i državnih interesa. Prema takvim državama vlast u Srbiji treba da ima najvišu dozu poštovanja i sveobuhvatnu saradnju. Ovo ne znači, da prema drugim državama treba preuzeti kurs otvorenog neprijateljstva, već ozbiljno raditi na pronalaženju zajedničkog interesa i od toga ne davati veće ustupke, sve dok se politička računica ne nađe. Mudrost vlasti je u tome da za svoj narod dobije najviše uz najmanje ustupaka, a ne ponašati se kao politički noj”.

Istorija ovog područja je proizvela termin "balkanizacija" gde su uticajne sile stalno potencirale i držale pod kontrolom etničke sukobe. U drugoj polovini prošlog veka na Bliskom istoku proizveden je termin libanizacija, gde su velke sile potencirale i držale pod kontrolom verske sukobe. Krajem 20. veka novi konzervativci u SAD-u su ujedinili oba termina u novoj teoriji pod nazivom ”sukob civilizacije” , koja je bila zvanična spoljno-politička ideologija SAD u vreme mandata prеdsednika Buša.

Ne treba  tumačiti ponašanje gospodina  Zukorlića van ovog okvira. Krajnje je vreme da Srbija shvati šta hoće, uči iz iskustva drugih naroda, naročito  Bliskog istoka, koje se do dan danas smatra najvećim otvorenim žarištem. Srbiji treba Evropa, isto to važi i za partnerske odnose sa SAD-om, Rusijom i drugim uticajnim silama. Istovremeno ne treba zanemariti značaj uzaјаmne saradnje sa ostalim zemljama sveta sa kojima Srbija ima uzajamne interese.

Vođenje politike na ovakav način može izbeći pritiske i ucene koje dolaze od sličnih Zukorliću i Redžepiju i obezbediti spokoj, prosperitet i napredak svih građana Srbije. Istovremeno, država bi vratila poštovanje međunarodnih faktora prema njoj i stekla ”prijatelje” sa uzajamnim interesima.

Takođe, veoma je važno da srpska elita  ozbiljno shvati da evropske integracije ili bilo koje druge integracije nisu cilj same po sebi, već sredstvo za poboljšanje životnog standarda svih grđana Srbije i mirnog života. Ali, politička elita u Srbiji se ne trudi da pojača ekonomsku i durštvenu poziciju zemlje na unutrašnjem i spoljnom planu, kako bi bila privlačnija za Evropu i lakše primljena u EU, sa manje uslovljavanja, pritisaka i diktata, kao što je bio slučaj sa Slovenijom.

Isključivost političko-vladajućih elita posle petog oktobra se ogleda u spoljnopolitičkoj  stategiji zasnivanoj samo na integraciji u EU, bez obzira na cenu koju će platiti narod i država. Međutim, nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, vladajuća elita, samo na kratko, pokušavala je da izgradi paralelnu strategiju van EU. Evropska unija stalno postavlja političke, društvene i ekonomske uslove Srbiji. Novi uslovi, kako neki zvaničnici EU izjavljuju,  tiču se normalizacije odnosa sa ” državom Kosovo” (bez formalnog priznavanja), autonomije oblasti (sandžak) Raška, kao i dalji proces decentralizacije Srbije, koja sama po sebi nosi proces dezintegracije države, a u isto vreme dopušta centralizacije "beogradskog pašaluka", kako bi postao država u državi. Očekuje se, da će se nakon prijema Hrvatske u EU, otvoriti pitanje utvrđivanja granica gde se Hrvatska može ponašati kao što se Slovenija ponašala prema njoj. Inače, Srbija ne može biti primljena u EU dok ne reši pitanje granica, koje su sad veoma diskutabilne, prema stanovištu nekih zemalja unije. Dok Srbija ne reši predhodna pitanja njena ekonomija biće još slabija, a drštveno tkivo još rozorenije.

Postoje ozbiljne indikacije da će do tada EU u sadašnjem obliku nestati. Još tokom devedesetih godina prošlog veka, kineski geopolitički analitičari su predviđali da će se EU razvijati u smeru regionalne dezintegracione celine. Početkom ovog veka njima su pridružili i ruski geopolitički analitičari. Međutim, geopolitički analitičari CIA su 2009. godine, u svojoj dugoročnoj analizi, bili precizniji i predvideli su da će se EU do 2020. godine podeliti na tri regionalne celine: staru Evropu, novu Evropu i jugoistočnu Evropu. Prema tim predviđanjima Srbija će po prirodi stvari pripadati jugoistočnoj Evropi ili njoj sličnoj regionalnoj organizaciji.

. Kako stvari sad stoje, liderska uloga u ovom regionu polako ali sigurno se sprema Turskoj. Za ovakvu ulogu ona ima podršku SAD i Nemčke, kao i drugih uticajnih sila. Naravno, svako zbog svojih strateških interesa podržava ovakav projekat. Ovde treba podsetiti na činjenicu koju mnogi namerno zaboravljaju da je Velika Britanija uslovljavala njen ulazak u Evropsku zajednicu (kasnije EU) čuvanjem svoje monete, specifičnih zakona, sistema organizacije vlasti. Isto tako, kasnije nije prihvatila ni uključivanje u Šengen vizni režim. Ove činjenice same po sebi nagoveštavaju da Velika Britanija gleda na EU kao prelaznu fazu. Pitanje koje se postavlja stratezima spoljne politike Srbije kao i čitvoj  političkoj eliti jeste kako će Srbija braniti svoj nacionalni i državni interes, a ne stalno da trči za prolaznim.

Ne treba odmah evrofanatici da skoče braneći evropske integracije. Oni moraju da spuste loptu i da shvate da je proces evropske integracije, kao i svake druge integracije, živ politički proces koji ima svoj početak, razvoj, modifikaciju, pa čak i kraj. Ovo su zakoni real politike koju oni stalno ističu. Kamo sreće, da EU prihvati državu Srbiju onakvu kakva je, kao što je prihvatila Rumuniju i Bugarsku, s obzirom na to da je Srbija pored svih nedaća i nesrećnih okolnosti uređenija od njih. Međutim, verovatno postoje i drugi aršini koje Srbija mora prihvatiti, da li oni jesu ili nisu u korist nacionalnih i državnih interesa  treba ozbiljno analizirati.

Neobično je da se politička elita u Srbiji ugleda na SAD, a ne primenjuje njihovu metodu  spoljnopolitičke strategije, koja se zasniva na zakonu verovatnoće u kome analitičari rade na više mogućih varijanti, a svaka varijanta se posebno do kraja razrađuje. Da li Srbija, odnosno njena politički vladjuća elita ima takve varijante, ili da li uopšte postoji spoljnopolitička strategija?

Praksa pokazuje da država Srbija ne zna šta hoće u relnom političkom okruženju ili ne ume da se ponaša prema političkim faktorima, recimo SAD-u.  Svojevremeno politiki analitičar Obrad Kesić, dobar poznavalac američkih političkih prilika u SAD, koga niko ne može da optuži da je antiamerički raspoložen, upozorio je vlast u Srbiji da njihov udvorički politički kurs prema Americi samo može da dobije negativan efekat, jer sami Amerikanci ne veruju da onaj ko ne ume da brani svoj interes može dugoročno da brani njihov interes.

Još je drastičniji primer politike Republike Srbije prema Ruskoj Federaciji, koja je podržavala politiku Srbije prema Kosovu, da bi Srbija kasnije i sama napustila neke od stavova njene politike prema Kosovu, kao što je pitanje EULEKSA i Rezolucije o Kosovu i Metohiji pred Generalnom Skupštinom UN. Tom prilikom ministar spoljnjih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov upozorio je da ”ne možemo da budemo Srbi, više od samih Srba.”

 Od strateškog je interesa, kako bi Republika Srbija očuvala svoj državni i nacionalini interes, a sa tim i svoj integritet, da napusti jednostranu politiku i da prihvati dobronamernu kritiku. Iz upotrebe treba izbaciti obrasce ”antievropske”, ”anticivilizacijske” i njima slične, jer Evopa je dom za sve države i narode koje se na njoj nalaze. Civilizacija je veliki drevni mozaik u kojoj svaka država i svaki narod ima svoj  sopstveni udeo. Ozbiljna politika bi bila u tome da srpska politička elita razmatra sve mogućnosti realne politike u svetu u kome živimo i da nađe minimalni nacionalni i državni interes koji niko ne sme da prekorači. Samo tako, mogu da se osujete neka ekstremna razmišljanja i dela na koje pretenduje gospodin Zukorlić i njemu slični, pod pokroviteljstvom njihovih nalogodavaca.

 

 JUZNI.SLOVENI@HOTMAIL.COM

 

About juznisloveni

Auteur
This entry was posted in Novosti i politika. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s